Šta je to sufizam?
Suština sufizma je Istina, a značenje sufizma je nesebično doživljavanje i realizovanje te Istine. Praksa sufizma je namera da se ide ka Istini, uz pomoć ljubavi i predanosti. Ovo je nazvano tarigatom, duhovnom stazom ili putem prema Bogu. Sufista je onaj koji je zaljubljen u Istinu, onaj koji se putem ljubavi i predanosti kreće ka Istini, ka savršenstvu za kojim svi zaista tragaju.
Sufizam je učenje božanske etike. Ono podrazumeva prosvetljeno unutrašnje biće, ne intelektualni dokaz; otkriće i svedočenje, ne logiku. Pod božanskom etikom podrazumeva se etika koja prevazilazi puke društvene konvencije, način postojanja koje je realizacija božanskih atributa.
Objasniti šta je to Istina je zaista težak zadatak. Reči, koje su ograničene, nikada ne mogu zaista izraziti savršenost Apsoluta, Neograničenog. Prema tome, za one koji nisu besprekorni, reči stvaraju sumnju i nesporazume. Ipak:
Ako neko ne može popiti ceo okean,
on može piti do svoje granice.
Filozofi su napisali tomove i beskrajno pričali o Istini, ali nekako bi njihov trud uvek zakazao. Za sufija, filozofi su oni koji posmatraju Savršenost Apsoluta sa ograničene tačke gledišta; tako da je sve što oni vide deo Apsoluta, a ne Beskonačnost u celini. Tačno je da je ono što filozofi vide ispravno; ali uprkos tome, to je samo deo celine.
Postoji poznata Rumijeva priča o grupi ljudi iz Indije koji nikada nisu videli slona. Jednog dana su došli do mesta gde se nalazio slon. U potpunoj tami prišli su životinji i svako je dodirnuo. Nakon toga, opisali su ono što su mislili da sa videli. Naravno da su njihovi opisi bili različiti. Onaj koji je osetio nogu, mislio je od slona da je stub. Onaj koji je osetio životinjino uvo, opisao je slona kao lepezu, i tako dalje. Svaki od njihovih opisa u odnosu na različite delove koje su iskusili bio je istinit. Međutim, što se tiče tačnog opisivanja celine, njihovi koncepti su se pokazali kao netačni. Da su imali sveću, razlike u mišljenjima ne bi bilo. Svetlost sveće bi otkrila slona kao celinu.
Samo prateći svetlo Duhovnog Puta i mističnu stazu Istina može biti otkrivena. Da bi pojedinac zaista prisustvova Savršenosti Apsoluta, on mora prvo videti svoje unutrašnje biće, kojer percipira celu Stvarnost. Ovo svedočenje se dešava kada pojedinac postane besprekoran, izgubivši svoju (parcijalnu) egzistenciju u Celini. Ako se Celina poredi sa Okeanom, a deo sa kapi, sufisti kažu da je sagledavanje Okeana okom kapi nemoguće.
Suštinska poruka sufizma, poruka koja važi za sve sufije jeste: setiti se Boga i služiti druge.
Svrha sećanja na Boga jeste da fokusira sufija u potpunosti na Božansko Jedinstvo. Da bi postigao takvu konstantnu svest o Bogu ili Apsolutnom Biću, sufi teži tome da otpusti svest o drugim stvarima, da postepeno zaboravi sve sem Boga, sve dok ne može da izjavi:
Sve što sam pročitao i znao, zaboravio sam:
Samo svest o Prijatelju sada ostaje konstantna.
Kada pojedinac postane sufi i voli boga, ta osoba voli sva bića kao manifestacije Boga i služi im. Posvećena praksa, duhovno stremljenje i asketska disciplina su sve u službi pročišćavanja sebe, a ne zbog toga što su potrebne Bogu. Pravi sufi stremi tome da učini srca drugih radosnim da bi bog bio zadovoljan. Zapravo, ovo je služenje Bogu. Odnosno, ukoliko želiš da služiš Bogu, Voljenom, moraš služiti drugima:
Posvećena praksa nema ništa sa brojanicom,
molitvenim tepihom ili odećom;
Istinska praksa posvećenosti
jeste služenje drugima.
Takoreći, ukratko, iskreni sufi je onaj koji se iznutra seća Boga, dok spolja služi drugima.
Sufi je zaljubljenik u Boga, i kao bilo koji drugi ljubavnik, on dokazuje svoju ljubav konstantnim sećanjem na svog Voljenog. Ova konstantna pažnja usmerena ka Bogu ima dva efekta: Jedan ka spolja, a drugi ka unutra.
Efekat ka unutra jeste da sufijevo sećanje njega distancira od domena „Ja i ti“ i pridružuje ga reonu Jedinstva.
Sufizam danas
Najpre je vatra ljubavi bila samo treperući plamen.
Ali mnogi su se pridružili od tada da dodaju njenom intenzitetu.
Hajj Mulla Hadi Sabziwari
U svetlu čestih nesporazuma koji postoje danas u vezi sa sufizmom, odlučili smo da je poželjno da se pruži razjašnjenje određenih fundamentalnih crta. Ljudi bi trebalo da budu svesni toga da se sufizam danas značajno razlikuje od onoga od pre hiljadu godina. Štaviše, on podleže konstantnim evolutivnim promenama koje su u skladu sa promenljivim uslovima društva.
Navešćemo neke od njih:
Tišina i izolacija
U sufi praksi su tišina i izolacija – sedenje u izolaciji, danonoćno preokupiranje posvećivanju – odbačene. Svi učitelji na Putu imali su aktivne profesionalne živote, nikad ne napuštajući društvo. U prošlosti, određeni učitelji su bili primorani da se izoluju od sveta zbog pokvarenosti dogmatskih sveštenika koji su se protivili sufizmu i prikriveno i otvoreno. Ovakvi učitelji su se povlačili iz javne sfere kako bi izbegli maltretiranje masa podstaknutih od strane neprijateljski nastrojenih sveštenika koji su označili sve sufije kao nevernike i jeretike.
Danas, međutim, povlaćenje u osamu i izolacija iz društva smatraju se neprihvatljivim u sufizmu. Svi sufiji su podstaknuti da imaju poslove, da produktivno doprinose društvu, zarađuju plate i izdržavaju svoje porodice. Iznad svega, oni moraju služiti drugima. Ako je sufi zatečen kako besposleno sedi u ćošku, smatra se da je ovakva osoba ili obmanuta ili licemerna. Dakle, današnji sufi nije ni pustinjak ni osamljenik, već aktivan učesnik društva.
Služba stvaranju
Glavni princip sufizma je služba stvaranju, odnosno, svetu kao jednome. Kao rezultat toga, pravi sufi nikada neće biti besposlen. Ne samo da je sufi produktivni snabdevač u društvu, već on takođe velikodušno pomaže drugima, razveseljujući njihova srca. U prošlosti, sufiji su se bavili prosjačenjem, ali je to rađeno zbog čiste discipline, sa svrhom da se slomi ego. I, zapravo, ovakvi sufiji bi poklonili sve što su primili siromašnima. U svetu današnjice, međutim, svaki sufi mora da radi i da bude produktivan, i niko ne treba da prosi od drugih ili da živi na nečiji račun.
Ako se sufi bavi spoljašnjim posvećivanjima i duhovnim vežbanjima, to je striktno sa svrhom disciplinovanja ega u naporu da se odoli njegovim željama i da se pročisti iznutra. Ovakav sufi savršeno dobro razume da Bog nema nikakvu potrebu za našim posvećivanjima.
Služba stvaranju je služba Bogu, a onaj koji služi drugima prima Božju milost i blagoslov. Prema tome, sufi je zahvalan na životu kao na prilici da bude na usluzi Božijim ljudima, da im pomogne i ublaži njihova srca, gledajući na njih samo kao na manifestacije Boga. Namera pojedinca je fokusirana samo na Boga, jer time što je zaljubljenik u Boga, on ne traži ništa od Božijih stvorena u svojoj praksi voljenja Njega.
Poništenost u Bogu
Sufi kreće Putem da bi bio poništen u Bogu. Teškoća u postizanju ovog cilja sugerisana je u Rumijevom stihu, koji objašnjava:
Od hiljadu učenika,
možda je jedan sufi;
Ostali prosto žive
od učiteljevog bogatstva.
Snaga, izdržljivost i sposobnost da postignu ovaj cilj nisu u dohvatu ruke svakoga. Međutim, sve je služba osobe stvaranju uvek fokusirana na Boga, i on ili ona ostanu u konstantnom stremljenju, ta osoba će biti nagrađenja Božanskih uspehom na ovaj ili onaj način.
Glavna odrednica Puta, uistinu, nije ništa drugo nego iskrenost. Iskrenost je uvek bila definisana kao „prikazivanje sebe onakvim kakav zaista jesi“ i „biti iznutra onakav kakvim se prikazuješ da jesi“.
Možemo govoriti o tri nivoa iskrenosti: iskrenost prema sebi, iskrenost prema učitelju i iskrenost prema Bogu.
Iskrenost prema sebi
Ako kažemo da sufizam znači „sticanje jedinstva“, onda „iskrenost prema sebi“ znači „ujediniti svoje spoljašnje biće sa svojim unutrašnjim bićem“ i na taj način postići jedinstvo u sebi.
Ako ne postoji jedinstvo spoljašnjeg sa unutrašnjim, ne može biti jedinstva karaktera. Ova disharmonija između spoljašnjeg i unutrašnjeg bića stvara anksioznost i depresiju. Samo kroz moć iskrenosti osoba može postići psihofizičko jedinstvo u sebi.
Iskrenost prema učitelju
U ovom stadijumu iskrenosti, kroz privlačenje iskrenosti i ljubavi učitelja, sufi u kome je psihofizičko jedinstvo bilo postignuto, postaje ujedinjen sa učiteljem. Ovo je poznato na Putu kao „poništenost u učitelju“. U ovom stadijumu, sufijev ego, ili samo-identitet, poništen je u učitelju i sufi potpuno zaboravlja na sebe. Primer ove vrste jedinstva je poništenost Rumijevog ega u njegovom učitelju, Šamsu Tabriziju.
Ova iskrenost oslobađa sufija od anksioznosti života i anksioznosti koja se rađa iz straha od smrti i toga da ćemo biti izbrisani, kako se osećao i Rumi kada je uzviknuo:
Bio sam mrtav; Oživeo sam!
Plakao sam; sada se smejem!
Bogatstvo ljubavi je stiglo,
i ja sam postao večno bogatstvo!
Većina sufi učitelja izjednačava poništenost u učitelju sa poništenošću sa Bogom.
Iskrenost prema Bogu
Iskrenost prema Bogu je najviši nivo iskrenosti. U ovom stadijumu iskrenosti, koji je rezultat „iskrenosti prema sebi“ i „iskrenosti sa učiteljem“, jedinstvo između sufija i Boga postaje uspostavljeno kroz moć iskrenosti i znanja. Ovo je poznato kao „poništenost u Bogu“; koje se odnosi na identifikaciju nas kao dela Celine.
U ovom stadijumu, sufi gubi svoj ego, svoj samo-identitet i postaje Celina, doveden u večni život, jer Istina postoji zauvek.
Sva ljudska bića tokom života doživljavaju ljubav i prijateljstvo u nekoj meri. Ljudska ljubav može biti klasifikovana u tri osnovne kategorije prema svom intenzitetu, kvalitetu i ograničenjima.
Prvi oblik ljubavi je prijateljstvo zasnovano na društvenim konvencijama gde se dvoje ljudi ponaša u skladu sa principom: „Ja za sebe, ti za sebe“; volimo jedno drugo, ali nemamo očekivanja jedno od drugoga.“ Ova forma ljubavi je ona običnih ljudi, čije ljubavne veze imaju tendenciju da budu ovakve prirode.
Drugi oblik ljubavi je zasnovan na čvršćim temeljima i oni koji žive zajedno obično doživljavaju ovakvu vrstu ljubavi: „Ja za tebe, ti za mene; volimo jedno drugo, jer imamo obostrana očekivanja jedno od drugoga.“ Ova vrsta ljubavi podrazumeva duboku ljubav kao i ljubav koja se sreće u većini porodica, uključujući emocionalne uzajamne ustupke na manje-više ravnopravnoj bazi.
Treća vrsta ljubavi prevazilazi sve konvencije zasnovane na međusobnim očekivanjima, bazirajući se samo na sledećem principu: „Ja sam za tebe, ti si za koga god da odabereš; Ja prihvatam sve što želiš bez bilo kakvih očekivanja.“
Sufijska posvećenost Bogu i učitelju Puta je primer ove poslednje vrste ljubavi. Ova treća vrsta ljubavi nije zasnovana ni na kakvim ograničenjima ili uslovima; sufi koji poseduje ovakvu vrstu ljubavi kaže sa zadovoljstvom i predajom Bogu: „Ja sam zadovoljan sa svime što Ti želiš, bez ikakvih očekivanja, i volim Te bez ijedne misli o nagradi.“
Ljubav sufija prema Bogu ne uključuje nikakva očekivanja ili nagradu, niti strah od kazne, jer sufi nema nikakvih želja ili komandi. Sufi prihvata i voli Božji gnev isto koliko i Njegovu Milost, Njegovu tvrdoću srca isto koliko i Njegovu vernost.
Samo nekoliko sufija uspelo je da poništi sebe u Voljenom kroz stazu ovakve ljubavi i prijateljstva. U vezi sa ovim sufijima Rumi je rekao:
Sve je Voljeni,
a ljubavnik je ništa do veo;
Voljeni je živ,
dok je ljubavnik mrtav.
Stoga, videćemo da je najviši oblik ljudske ljubavi „sufi ljubav“. Nažalost, to je nešto što su samo najistaknutiji i najsavršeniji ljudi uspeli da postignu.