Bog je u pažnji,
u trenutku prisutnosti,
u ljubavi koju poklanjamo sebi.
Bog je sreća u našem srcu,
svaki osmeh
i drhtaj naše duše.
Bog je uvek tu
– kad smo mi tu.
Zato nikada nismo sami,
ako naučimo da budemo,
da postojimo,
boravimo u sadašnjem trenutku
i onome što jeste
sada i ovde.
Bog nas nikad ne zaboravlja,
ali najpre treba da se setimo sami sebe.
Ako ne pogledamo unutar nas samih,
nećemo naći Njegov odraz
ni u najlepšim crkvama sveta.
Bog je naš osmeh
i naše suze,
i govori nam da mi nismo naše emocije,
a nije ni On.
Čista ekspresija,
naše ovozemaljsko iskustvo,
svaka impresija,
iskreno učešće,
istinski napor,
ispravna namera
to je ono što nas vodi ka Njemu.
Mi smo ti koji zaboravljamo,
a da nikada nismo zaboravljeni.
Nikada napušteni i ostavljeni.
Kada stvaramo,
kada mirujemo,
kada se izražavamo,
kada volimo,
tada smo jedno
sa Njime i svime što postoji.
Nema ničega između nas i našeg vriska,
između nas i našeg srca,
između udaha i izdaha.
U toj praznini,
u toj pauzi,
u tom naizgled nedostatku
boravi nešto veliko što treba otkriti.
Celu večnost težimo da dosegnemo
ono što je već naše.
Zadatak nam je da iznova otkrivamo
gde je naš sopstveni izvor.
Svaki put na drugačiji način putujemo,
u drugoj kući živimo,
menjamo odela ličnosti
i započinjemo uvek istu potragu.
Potragu za sobom.
Naše stvarno ja strpljivo posmatra
i čeka.
Ni najmanji naš napor nije nezapažen.
Kada mislimo
da nam nikad neće biti oprošteno,
to se već desilo.
Kada izgubljeni
lutamo u ispravnom pravcu,
bivamo nagrađeni.
Srećna okolnost Božji je mig.
Kada više nemamo snage,
treba da se setimo da mi jesmo snaga.
Mi smo Božja milost,
iz njegovog oka suza
pala na zemlju.
Mi smo budućnost,
seme izraslo iz grudi univerzuma
spremno za rast.
U čemu spavamo
ako ne u naručju zvezda?
Do čijeg uha putuju naše želje?
Ko pamti sve što mi zaboravimo?
Svetlost ne dolazi odnegde,
ona se preliva i prelama iz nas.
Kada joj dozvolimo.
Jedina želja pčele
jeste da cvet širom otvori svoje latice.
Iz poljupca ta dva bića nastaje
najslađi nektar života.
M. M.